Сложили се неки или не, сматрам да смо ми један мали, а велики народ. Не мислим само на историју, него и на науку, културу, традицију. Косовска, Кумановска, Церска битка, Солунски фронт, Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Јосиф Панчић, Милева Марић-Ајнштајн, Вук Стефановић Караџић...
Могло би се овако набрајати данима, али није то тема овог писања, тема је наш менталитет, односно само један његов део који сам одавно приметио и који ми баш смета, а смета ми до те мере да бих га одмах променио када би имао неку моћ да то урадим.
Ради се о српској потреби да се допадне другима. Није то чудна потреба, свако од нас жели да се допадне некоме, друштву, итд. али српска потреба да се допадне свима на свету се често код нас меша са гостуљубивошћу. Да ствар буде гора имамо неку необјашњиву потребу да се допаднемо људима који апсолутно не заслужују нашу пажњу, а често то очекујемо и од доказаних непријатеља овог народа.
Често та потреба доводи до жеље да се допаднемо гостима Србијe по сваку цену, па чак и по цену негирања себе и својих обичаја и посебности, па не ретко појединци забасају у аутошовинизам, почну да "мрзе" свој одраз у огледалу.
Последњих година то је још видљивије у Београду који је од свих српских градова највише "погођен" туризмом. Та патетична потреба да други о нама мисле само лепо, да им скидамо звезде са неба да би овде оставили неки евро, често испада смешна управо у очима наших гостију, а нама који гледамо са стране оставља мучнину у стомаку. Сетимо се само келнера у Скадарлији који је добио отказ у ресторану у којем је радио, јер се бунио што се гостима на жељу свирала Лили Марлен, песма уз коју су немачки окупатори банчили у Београду.
Није та потреба новост код Срба, имамо примера тога кроз историју, па ми смо све оне комшије који су били ударна песница аустроугара приликом напада на Србију велелепно наградили након рата, службом у нашој војсци. Наши официри су почели да напуштају војску не желећи да трпе осећај срамоте, да им злочинци командују, уместо да плате за злодела.
Слично је било и са другим светским ратом где су нас комшије широм будуће сфрј клали, а ми зарад новонаступајућег "братства и једниства" не само да смо ћутали, него им дозволили да замене униформе, добију пензије, "убију Бога" у нама и нанесу нам штету где год су могли.
Није нам ни то било на наук, и даље правимо исту грешку, непријатеље дочекујемо и дарујемо, трудимо се да им будемо лепи, услужни. Праве пријатеље често пред носем не видимо.
На крају, уместо закључка, увек на памети имајмо ко смо и шта смо, да смо и ми допринели светској баштини, науци, да смо увек у сукобима били на страни доброг. Сетимо се, дакле да имамо чиме да се поносимо и да не морамо као нека млада тинејџерка пред излазак да се претерано нашминкамо и прикријемо праву лепоту.
Будимо оно што јесмо, јер имамо чиме да се поносимо, уосталом путници неће долазити из света да виде оно што Србија има, а да личи на нпр. Немачку. Туристи ће доћи да види нас, аутентичне, посебно, онакве какве јесмо, јер смо смо као и други народи специфични када не глумимо да смо неки тамо који нисмо.
Нема коментара:
Постави коментар